Autonomni nervni sistem (ANS) je deo nervnog sistema koji je veoma važan u regulaciji nevoljnih telesnih aktivnosti: cirkulacije, disanja, varenja, metabolizma, dnevne budnosti i mobilizacije, noćnog sna i regeneracije. Te aktivnosti možemo smatrati funkcijama preživljavanja našeg tela. Važan je i pravilan odgovor ANS-a u društvenom angažovanju i reakciji na stres i obezbeđivanju našeg opstanka kroz kontinuirano prilagođavanje promenljivim uslovima sredine. (Chitty 2013)
Nakon sticanja znanja o funkciji ANS-a, njegov značaj je vremenom gurnut u stranu. Tipično i staro shvatanje ANS-a je da je to „recipročno delovanje simpatičkih i parasimpatičkih grana, posebno reakcija bori se/beži za simpatički nervni sistem i odmor/obnova reakcija parasimpatičkog nervnog sistema” i takođe „da je cilj terapije da se ponovo uspostavi parasimpatičko stanje i smanji prekomernu ekspresiju simpatičkog stanja, koje je nezdravo za telo ako se održava predugo” (Chitty 2013).
Novi pogled na to kako ANS funkcioniše došao je sa Stivenom Pordžizom (Stephen Porges) i njegovom Polivagalnom teorijom. Pored postojanja 2 prethodno opisana dela ANS-a, uvedena je i dodatna socijalna komponenta ANS-a, kao najmlađeg i razvojno najnovijeg dela, koji predstavlja treću granu ANS-a. Ova grana se razvija od dvadeset i treće nedelje trudnoće do 6 meseci nakon porođaja i predstavlja mijelinizovana vlakna vagusa. (Weinstein 2016).
Takođe, prema novom viđenju, aktivacija pojedinih delova ANS se dešava postepeno, od mlađih ka starijim strukturama, u zavisnosti od vrste i trajanja faktora stresa. Prvo je uključena socijalna komponenta ANS-a. Ako su faktori stresa i dalje aktivni aktivira se simpatički deo (tzv. reakcija mobilizacije, tzv. reakcija bori se, ili beži) i tek na kraju reaguje parasimpatički deo ANS (tzv. reakcija imobilizacije, ili gašenja).
Socijalna komponenta ANS-a je izuzetno važna kod primata i opisuje se kao: „sofisticirani skup odgovora koji podržavaju masivni kortikalni razvoj, omogućavajući majčinsko vezivanje (eng. bonding) i društvenu interakciju putem i uz pomoć facijalne ekspresije” i primanja signala iz okoline. Zahvaljujući ovoj funkciji, bebe odmah po rođenju mogu da skeniraju, posmatraju, obrađuju i reaguju na okolinu i mogu da formiraju vezu sa svojim majkama i starateljima. (Chitty 2013, Clarke 2019)
I u daljem životu mi nesvesno tražimo znakove sigurnosti i opasnosti tokom kontakta sa okolinom i drugim ljudima. Možemo imati osećaj fizičke sigurnosti i biti bezbedno emocionalno povezani sa drugima, ili možemo odgovoriti na znakove opasnosti reakcijama samozaštite (Clarke 2019).
Saznanje da su odgovori na stres i opasnost u velikoj meri uslovljeni ANS-om, dovodi ANS u fokus. Polivagalna teorija može objasniti kako reakcija majke izazvana stresom može negativno uticati na razvoj bebe u fizičkom i psihičkom smislu. Nakon rođenja bebe, vreme i način na koji beba razvija vezu sa majkom su izuzetno važni. Ako postoji reakcija majke na stres i faktori stresa su i dalje prisutni i nakon rođenja deteta, verovatno je da će beba osetiti znakove opasnosti i pokazati neke od mogućih reakcija na stres i povezivanje sa majkom neće biti idealno. To može imati značajne posledice na razvoj bebe i obrazce ponašanja u daljem životu.
Comments