Pre više od 100 godina, u nedostatku pravog znanja, naučnici su zaključili da su bebe potpuno van bilo kakvog iskustva tokom trudnoće i vremena provedenog u materici, ali i tokom ranog perioda nakon rođenja. Nije bilo ultrazvuka, magnetne rezonance, ili drugih dijagnostičkih alata pomoću kojih bi mogao da se prati razvoj beba tokom trudnoće i posmatraju pokreti, ili reakcije beba na različite stimulacije iz spoljne sredine. Tadašnja prenatalna nauka je zaključila da su bebe izolovane i zaštićene od spoljašnjeg sveta, ali i bez mogućnosti da primaju bilo kakve informacije. Mozak i druge strukture se tek razvijaju u materici, pa se mislilo da bez definitivne strukture nema ni funkcije, već da postoje samo refleksi u telu bez uma.(Chamberlain 1999).
Bebe su posmatrane kao neurološki nerazvijene, bez mogućnosti koordinacije pokreta i društvenog života. Sledstvena pretpostavka je bila da bebe ne mogu da komuniciraju na bilo koji način sa okolinom, pošto bi bebe trebalo da uglavnom spavaju i jedu. Njihove reakcije na bol, glad, hladnoću i druge neželjene stimulacije su samo refleksi i ne čuvaju se u memoriji.
Kada je otkrivena DNK i kada je naučni svet tragao za ljudskim genomom, osnovna dogma je bila da geni nasleđeni od roditelja u potpunosti određuju razvoj nakon začeća. To je dodatno učvrstilo ideju da se tokom trudnoće ne može uticati na razvoj bebe u materici i da je sve unapred određeno.
Srećom po bebe i čovečanstvo pre nekoliko decenija uvedena je nova paradigma posmatranja beba i njihovog ranog života. Na osnovu razvoja savremene psihologije i drugih naučnih i tehničkih dostignuća, naučnici su počeli da shvataju da bebe nisu ni „gluve ni slepe” u materici, da način na koji se postupa sa njima u trudnoći i posle rođenja ostavlja trag, a da geni ne određuju razvoj samostalno i definitivno.
Tokom prenatalnog života, uz korišćenje savremenih aparata (ultrazvuk, magnetna rezonanca), sada je moguće pratiti fizički rast i razvoj beba, kao i njihove reakcije na različite stimuluse iz spoljašnje sredine, poput glasa roditelja, muzike i drugih zvukova, raznih hemikalija koje majka unosi u organizam (alkohol, duvan, droge), ali ono što je zanimljivo su i reakcije beba na stres i neprijatne (ili prijatne) emocije majke.
Postoje brojni dokazi koji se više ne mogu zanemariti da su bebe pod uticajem interakcije sa nama i okolinom. Bebe „su živa bića koja uče iz iskustva“ (Chamberlain 1999), stoga mogu biti podložne raznim fizičkim i psihičkim traumama koje mogu ostaviti posledice. U ovoj tranziciji misli bila je važna i spoznaja da nije presudno da se funkcija i morfologija nekih sistema organa u potpunosti formira da bi postojala aktivnost, kako se pre mislilo (Mellor 2019).
Na kraju, ako pogledamo dostignuća novih istraživanja – sredina utiče na ekspresiju gena. Ovo polje proučavanja naziva se „epigenetika“, koja objašnjava kako okolina utiče na ekspresiju gena i pokazuje da ona može biti izmenjena od strane okoline, prenatalno, ili nakon rođenja. “Pored fiziološke uloge majke u trudnoći, sada je poznato da ponašanje i emocije majke duboko utiču na fizički razvoj deteta, karakteristike ponašanja, pa čak i nivo inteligencije” (White, Martin 2012, Lipton 1998).
Psihofiziološka stanja majke, zajedno sa njenim biohemijskim karakteristikama takođe utiču na kvalitet i iskustvo u povezivanju sa embrionom/fetusom. Njene jajne ćelije nose potencijal za sledeću generaciju uključujući genetsku i epigenetsku informaciju koja je delom preneta i oblikovana iz prethodnih generacija, dok će ekspresija informacija zavisiti iskustava majke u trenutku nastanka potomstva. Sa druge strane u spermatozoidima partnera se nalaze genetske i epigenetske informacije koje su oblikovane njegovim iskustvima, a njihova ekspresija takođe zavisi od iskustava majke nakon oplodnje. (Weinstein 2016)
Comments