Miomi predstavljaju benigne promene različite veličine koje se formiraju na materici od ćelija mišićnih i vezivnih vlakana.
Učestalost mioma u ženskoj populaciji se povećava sa godinama. Simptomi prisustva mioma često izostaju i sasvim slučajno budu otkriveni tokom redovnog ginekološkog pregleda. Ukoliko postoje simptomi, uglavnom su to: obilne i bolne menstruacije koje mogu dovesti do anemije, bolovi u trbuhu i krstima, učestlo mokrenje, opstipacija, bolni odnosi i slično. U nekim retkim slučajevima, zavisno od položaja i veličine, miomi mogu doprinositi neplodnosti i problemima sa trudnoćom - tokom trudnoće usled nepovoljne lokacije i/ili veličine mogu izazvati spontani pobačaj, prevremene kontrakcije, ili neadekvatan položaj bebe za vaginalni porođaj. Može doći i do produženog krvarenja nakon porođaja.
Tačan uzrok nastanka mioma nije poznat, ali se kao značajan faktor koji utiče na rast mioma označava delovanje hormona estrogena. Miomi se obično razvijaju tokom reproduktivnih godina žene (od oko 16 do 50 godina) kada su nivoi estrogena najviši. Nakon ulaska žene u menopauzu kada se vremenom smanjuje i materica u celini i miomi imaju tendenciju da se smanjuju. Kao dodatni faktor rizika za nastanak mioma pominje se gojaznost zbog većeg nivoa estrogena u organizmu. Takođe, žene koje su rađale imaju manji rizik od razvoja mioma, koji se smanjuje sa brojem rođene dece.
Glavne vrste mioma su:
- intramuralni miomi - najčešći tip mioma, koji se razvijaju u debljini mišićnog zida materice
- subserozni miomi - miomi koji se razvijaju izvan zida materice u karlicu i mogu postati vrlo veliki
- submukozni miomi - miomi koji se razvijaju u mišićnom sloju ispod sluzokože materice i urastaju u šupljinu materice. Nekada su subserozni i submukozni miomi vezani za telo materice samo uskom vezom, tj. peteljkom. Povremeno se miomi javljaju u širokim ligamentima (intraligamentno), jajovodima, ili grliću materice.
U dijagnozi mioma pretpostavka o postojanju promene na materici se postavlja u slučaju postojanja pomenutih simptoma i tegoba. Tokom pregleda može se napipati uvećana i miomima izmenjena materica. Metoda za definitivnau dijagnozu i praćenje mioma je ultrazvučni pregled, najčešće vaginalnom sondom. Ukoliko su miomi veliki nekada se procena položaja i veličine mioma mora dopuniti i primenom abdominalne ultrazvučne sonde. Po potrebi se može uraditi i magnetna rezonanca. Ukoliko je suspektan miom u šupljini materice od koristi može biti histeroskopija pri kojoj se na uočenoj promeni može uraditi biopsija, ili uklanjanje u celosti.
Ukoliko ne izazivaju simptome, miomi se ne moraju lečiti, tj. dovoljno je redovno praćenje. Kod postojećih simptoma terapija može biti u vidu primene određenih lekove, ili hirurška. Lekovi obično imaju ulogu da zaustave produženo krvarenje, smanje anemiju i bolnost, a neki i da privremeno zaustave rast, ili čak smanje veličinu mioma kako bi se miom lakše hirurški uklonio. Njihova delotvornost je često ograničena i privremena. U grupu lekova koji se spominju u terapiji mioma spadaju: agonisti GnRH, progesteron (koji se može primenjivati u vidu tableta, injekcija, ili kod mioma koji ne deformišu šupljinu materice u vidu progesteronske spirale), selektivni modulatori estrogenskih receptora (SERM), danazol, nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL), traneksaminska kiselina.
Operativno lečenje mioma se obično primenjuje kada postoje: veliki, ili brzorastući miomi, učestalo i/ili produženo krvarenje koje ne reaguje na lekove, osećaj bola i pritiska sa simptomima kompresije okolnih organa (npr. poremećaj funkcije creva, ili mokraćne bešike), problemi sa fertilitetom, ponavljajući spontani pobačaji. Operativni postupak može biti u smislu uklanjanja samog mioma (miomektomija), ili cele materice (histerektomija). Pristup može biti u vidu laparoskopije, laparotomije, ili histeroskopije.
Pominju se i određeni nehirurški postupci koji mogu pomoći u lečenju mioma: embolizacija arterija materice i ablacija sluzokože materice.
Comments